Министарство здравља РС прогласило је месец јун Националним месецом менталног здравља у Републици Србији.
Последњих деценија се, на срећу ,све више се обраћа пажња и говори о значају менталног здравља појединца, породице и целокупног друштва. Такође, све је јасније је да нема болести које су само соматске. У већини болести препознају се психички узрочници , а све чешће се говори да су болести социо-психо-соматског порекла. У том смислу,разумевање и вођење рачуна о свим факторима који утичу на ментално здравље постаје преко потребно.
Последње две године, на пандемијском нивоу, ЦОВИД-ом 19 било је угрожено како соматско тако и ментално здравље појединца .

               Суочења са озбиљним тешкоћама у разумевању саме болести, њеном прихватању и организовању око заштите од болести и лечењу , захтевала су од појединаца да ојачају своје капацитете за подношење фрустрације,за адаптацију, као и за одлучивање о сопственим поступцима и најбољим интересима у складу са епидемијским препорукама .
Угроженост менталног здравља била је видљива кроз стања забринутости, уплашености, несигурности, неповерења, до тежих облика хистероидног и паничног,као и депресивног реаговања. Захтевала су психоедукативни, саветодавни, а многа стања психотерапијски и фармакотерапијски третман.
Породично и социоемоционално функционисање било је значајно угрожено неопходношћу изоловања и редукције социјалних контаката чак и у нивоу саме породице. Из ових разлога примећен је израженији осећај усамљености, напуштености, одбачености посебно код оних појединаца који живе сами, код старијих људи као и код здравствено угрожених појединаца чија је заштита епидемијским мерама била појачана.
Болест члана породице , а у многим случајевима свих чланова породице , била је додатни окидач за страх од преживљавања и страх од последица инфекције корона вирусом. У околностима хоспитализације страхови од одвајања, напуштања, самих медицинских интервенција били су израженији . У истраживањима која су обављена у хоспиталним условима регистровано је значајније повећање анксиозних и паничних реакција.
За породице, нажалост, озбиљан изазов био је суочење са губицима њених чланова . Тешке и значајне губитке доживела су и многа децаа (губитак родитеља, ближих и даљих чланова породице). Многи су се суочавали са губитком посла и материјалних средстава. Истраживања показују да је и фрустрираност и насилност у породичној комуникацији, такође била повећана.
Захтеви за подршком појединцу и породици су повећани. Потребно је стрпљиво институционално и лично ангажовање на разумевању и прихватању сопствених емоционалних реакција, каналисању понашајних реакција, подржавању ненасилних модела комуникације, јачању толеранције и капацтета за ношење са животним задацима и тешкоћама.
У том смислу , на почетку је важно кренути од бриге о себи и стрпљивог и негујућег односа према себи и другима, према деци посебно.

Гордана Стојановић,клинички психолог-психотерапеут
Маријана Милошевић, психијатар